Хронологија здравственог билтена ишла је овим корацима. Детаљна обрада мој срца и других налаза урађена је у Мостару. Све је било у реду. Велико хвала болницама и хитној помоћи у Мостару.
Осим хијатикус херније, која је успјешно лапараскопски ријешена у невесињској болници из које такођер носим најбоље утиске о којима сам већ писала. Доц. др Огњан Скробић огромну хернију, која је већ дубуко била у грудном кошу, вратио је на „фабричка подешавања“. Јако велики захват, послије којег није био крај нашег контакта. Имала сам доста питања на која је др Скробић врло брзо и прецизно одговарао мејлом. На чему му се и овом приликом захваљујем.
Сама чињеница да смо пацијенти, да нас нешто мучи па и животно угрожава ставља и најјаче у позицију слабости и разних страхова, јер ми смо лаици који се морају ослонити на љекаре. Дакле, имати повјерење у онога ко вас лијечи, макар ја могу имати само, ако тај љекар има добар приступ. Добар приступ је прво стрпљење да вас саслуша, па и онда кад сами изводите неке закључке и „лупетате“, да вас прекине али не да вас понизи него управо да вас растерети и отвори вам неки нови угао из којег можете сагледати свој проблем али видјети и рјешење истог. И као додатну вриједност морам нагласити радост у очима онога ко вас лијечи, јер он наравно зна да се послије операције ваш живот наставља односно побољшава.
Напади тахикардије су се и даље понављали. Сад је било очито да ми је потребан кардиолог аритмолог и као кровни преглед електрофизиолошко испитивање срца. Не умањујући вриједност и компетенције никога из те бранше, мене је ипак највише привлачило једно име. Проф. Лазар Ангелков субсцпецијалиста кардиолог аритмолог. Читала сам неке његове интервјуе и препознавала сигурног, одговорног, посвећеног, стручног љекара, а истим интензитетом емпатичног, скромног човјека који осим лијечења болесних има у овом животу и мисију дијељења/преношења свог знања и искуства на млађе колеге, као и радост када га случајни непознати пролазник поздрави са добар дан.
Сазнам и да је са Дедиња у Београду дошао у Бијељину, у болницу Свети врачеви. Информишући се о болници привукао ми је пажњу директор болнице проф. др Златко Максимовић. Шетајући пространсвима интернета очигледна је видљивост рада болнице. Кроз ту видљивост осјетила сам да се ради о врло амбициозном лидеру покретачке енергије са визијом. Оно што је учврстило моје повјерење је што су исто рангирани сви пацијенти и да су у ту болницу сви, без изузетка добро дошли.
Добила сам термин за преглед код проф. Ангелкова. Уласком у ординацију видјела сам човјека баш онаквог како сам га манифестовала у својој глави. Тако добра енергија је у том простору да сам ево најискреније да кажем, упала у стање еуфорије од драгости, јер та енергија коју емитује тај човјек као и сигурност аритмолога, у мојој глави већ била завршена прича са мојим нападима тахикардије. Све друго су били технички кораци процедуре. Налаз, покретање рјешења за електрофизиолошко испитивање срца и аблацију. Једино изненађење за мене је било то да је проф. Ангелков и изузетно духовит човјек, тако да је тај преглед за мене био као најбољи излазак са добрим друштвом. А „друштво“ Гоца Ђурић техничар у ангио сали која са невјероватним стрпљењем и ако могу рећи благородним приступом и мени и другим пацијентима, јер су ходници пуни, додатно даје снагу и вољу да изгурамо све оно што нас као пацијенте чека, Владимир Ђурић интерниста који тако озбиљним питањима прилази са осмјехом и лакоћом, као и Никола Савић рентген техничар у ангио сали. Све у свему једна синергија дисциплине, посвећености, стручности, али без имало претенциозности. Тачније, невјероватном лакоћом постојања!
За двије седмице стигло је и рјешење за оба захвата. Дан пријема у болницу ишао је добро као и први сусрет са болницом и тимом. Улазак на одјел кардиологије, био је готово спектакуларан. Три медицинске сестре; Зорица Тешић одговорна сестра кардиологије, Маја Попић – смјенска сестра и Андријана Цвјетиновић додатно су ме оснажиле, примијетивши мој долазак на одјел са осмјехом и ведрином са југа, као и мој црвени кармин. Очигледно атипично за пацијента. Доћи у болницу а осјећати се пријатно и добродошло међу потпуно непознатим људима је предобар осјећај. Начелника кардиолошког одјела Александра Јањичића доживјела сам као врло стаменог и енергичног.
Већина вас сигурно не зна шта је електрофизиолошко испитивање срца, као што нисам ни ја знала. И не морамо да знамо, али препоручила бих свакоме да дође са унапријед спремљеним менталним сликама којима ће се забављати на столу у сали, док струка ради свој посао.
Послије готово четири сата проведена у сали ни у једној милисекунди нисам осјетила страх. Толико сам била сигурна у цијели тим на челу са проф. Ангелковим. Све што ме мучило су била моја леђа, давно оштећена мојом главном дијагнозом – гојазношћу. Црпила сам стрпљење из њихове уиграности, у беспријекроном реду и комуникацији која ни у једном моменту не може покренути неку лошу мисао код пацијента.
Послије аблације осјетила сам огромно олакшање. Поштујући протокол мировања два сата провела сам пријатно ћаскајући са другим пацијентима, након чега сам самостално могла се обући и урадити шта треба. И као да ништа није било ујутро са осмехом и радошћу, и црвеним кармином дочекала визиту.
Директор болнице проф. др Максимовић дошао је да поздрави пацијента из Херцеговине, као и све друге пацијенте из разних крајева. Јак стисак руке – трансфер јаке енергије, само је потврдио све оно што сам закључила док сам истраживала болницу.
И на крају, могу само да кажем да комплетан тим оправдава име болнице, и са понизношћу закључим Свети врачеви на земљи.
П.С.
управо јутрос видим да се због огромног броја пацијената, чему сам и сама свједочила, комплетан кардиолошки тим одриче плаћених викенд дана како би радећи без престанка, што прије могли помоћи пацијентима.
Захвална и са дубоким поштовањем,
Александра Савић
Александра Савић Мостар
Пр консултант
